Neprekidno iskorišćavanje podzemnih bogatstava Kosova tokom razvijenog srednjeg veka, posebno od druge polovine XIV veka, smatra se važnim faktorom koji je uticao na razvoj Prištine u veliki trgovački centar. Veliki impuls razvoju grada u veliko središte tokom druge polovine XIV veka i u prvoj polovini XV veka dali su Raguzani (Dubrovčani), koji su kroz Prištinu i njenu rudama veoma bogatu okolinu vršili prevoz ruda koje su bile veoma tražene u svim jadranskim gradovima. Tokom razvijenog srednjeg veka, Priština se prvi put pominje u drugoj polovini XIII veka. Međutim, aktuelizacija Prištine kao važnog centra dolazi posebno nakon 1325. godine, kada je Stefan Dečanski tražio od Raguzana da mu svetodmitarski tribut (dohodak) donesu u Prištinu.¹ U međuvremenu, 1342. godine, vizantijski car Jovan Kantakuzin, koji je te godine našao utočište kod kralja Dušana, daje opis Prištine. Prema pomenutom caru, Priština (Pristinon) je bila neutvrđeno selo, gde je samo kraljevski dvor imao posebnu vrednost.² 

Raguzani i Priština i prvi podaci o gradu

Nakon smrti Uroša III, Srpsko carstvo je zahvatila anarhija. Ono se podelilo na mnoge kneževine, u kojima su vladali vazali i donedavni funkcioneri Uroša III. U to vreme Priština je ušla u sastav poseda Vuka Brankovića, koji je 1387. godine položio kamen temeljac raguzanske kolonije u Prištini. Zapravo, Vuk Branković je te godine sklopio sporazum sa Raguzom (Dubrovnikom). Prema njegovoj povelji izdatoj u Prištini 20. januara 1387. godine, reguliše se položaj raguzanskih trgovaca u oblasti Brankovića, pa samim tim i u Prištini.³ 

Vredno je istaći da prve raguzanske kontakte sa Prištinom nalazimo zabeležene krajem sedamdesetih godina XIII veka. U to vreme, raguzanskog vlastelina albanskog porekla, Gregorijusa Marinija de Petranu (1253–1280), imenuju za konzula u Brskovu. Da bi stigao do ovog mesta, Gregorijus M. de Petrana prolazi, između ostalog, i kroz Prištinu. Međutim, osim ovog podatka, ne nailazimo na druge detalje o njegovom boravku u Prištini.⁴ U međuvremenu, vek kasnije, tačnije 1379. i 1380. godine, u Prištini nailazimo na Marina Nikolu, raguzanskog građanina iz Ulcinja.⁵ 

Krajem osme decenije XIV veka broj Raguzana u Prištini stalno se povećavao. Sada se njihovo prisustvo dokazuje u brojnim dokumentima sačuvanim u Istorijskom arhivu Dubrovnika. Iz testamenta Raguzanina Matka de Svezda (Matco de Suezda) od 9. novembra 1387. godine saznajemo da je ostavio pet dukata pomoći za završne radove oko Svete Marije, katoličke crkve u Prištini.⁶ 

Prema dokumentu od 17. marta 1388. godine, Prištinac Stan Hiljić (Stan Hilich) obaveštava Malo veće u Raguzi o nekim poslovima oko prištinske carinarnice.⁷ 

Kada je reč o odnosima Vuka Brankovića sa Lazarevićima tokom prvih godina nakon Kosovske bitke, posebnu vrednost ima izjava Raguzanina Marinusa Demetriuicha od 6. avgusta 1392. godine. U izjavi se navodi da je Marinus bio obavezan od strane raguzanskog kneza da pojas (skupoceni kaiš), koji je srpska kneginja ostavila kao zalog u Raguzi, preda njoj lično u Prištini (in Pristina ad ipsam dominam comitissam).⁸ U to vreme Vuk Branković je bio primoran da se pokori i plaća tribut Osmanlijama. U vezi sa tim, knez i članovi njegove porodice bili su prinuđeni da dragocenosti šalju na čuvanje u Raguzu.⁹ Praksu čuvanja riznice Vuk Branković nastavlja i dalje, pa su tako u januaru 1395. godine Raguzani primili od kneza na čuvanje 397 litara srebra. Samo tri dana kasnije, Smil, funkcioner Vuka Brankovića, poslao je u Raguzu još 693 litre srebra. Poslednji depozit, čija je količina dostizala 790 litara srebra, predat je 10. januara 1396. godine.¹⁰ 

Početkom 1396. godine Osmanlije su napale oblast Brankovića i zauzele Prištinu. Nakon nastalih događaja, Vuk Branković šalje Smila preko Raguze u Zetu. Ovom prilikom Raguzani su dali Smilu barku kojom će nastaviti put Kotora i odlučili da "gospodaru" pošalju pismene preporuke, sa kojima je Vuk Branković želeo detaljno da se upozna u vezi sa boravkom svog misionara (izaslanika) u Raguzi.¹¹ Istovremeno, ove godine u Prištini nailazimo na Franka, sina Mate de Bazilija (Franchus f. Mate de Basilio, 1353–1396), koji se, između ostalog, bavio i kupoprodajom soli. Među svim članovima plemićke porodice Bazilio naseljenim u Raguzi u XIV i početkom XV veka, Franko de Bazilio bio je jedini koji nam se pojavljuje sa funkcijama od velike političke odgovornosti.¹² 

Početkom XV veka prištinska carinarnica predstavljala je važan izvor za bogaćenje pojedinih raguzanskih vlastelina. Do ovog zaključka se dolazi kada se uzme u obzir činjenica da su mnogi Raguzani, koji su postali zakupci prištinske carinarnice, redovno izvršavali sve obaveze prema vlasnicima carine, što je pojava koja se dokazuje i na osnovu dokumenata tog vremena, kao što je, na primer, dokument napisan u Prištini 15. marta 1402. godine, koji svedoči da je raguzanski vlastelin Marinus Činčalunoli (Marinus Çinçalunoli ili Grede) ispunio sve obaveze prema vlasnicima prištinske carinarnice: knezu Stefanu, Vuku Brankoviću i gospođi Evgeniji.¹³ U identičnom dokumentu izdatom četiri godine kasnije iz kancelarije Brankovića, tačnije 25. marta 1406. godine, gospođa Mara i Grgur i Đurađ Branković, njegovi sinovi, obaveštavaju kneza i raguzanski patricijat da je vlastelin Ser Andree Dominici de Menze izvršio sve obaveze u vezi sa korišćenjem prištinske carinarnice i drugih trgova na posedima Brankovića.¹⁴ Iz Prištine je 4. jula 1414. godine vodio prepisku i despot Stefan Lazarević; u pismu despot obaveštava kneza i raguzanski patricijat o ispunjenju svih obaveza njihovog sugrađanina Benedikta de Gondole (Benedictus de Gondola) u vezi sa korišćenjem novobrdske carinarnice.¹⁵ U međuvremenu, prema dokumentu proisteklom iz kancelarije Brankovića u Prištini krajem 1411. godine, Mara Branković potvrđuje da je "vaš gradjanin Bogiša (Bogissa Radmilouich – J. D.) držal ni je carinu u Trepči i u Prištini i ceku".¹⁶ Vredno je istaći da su Raguzani koji su koristili prištinsku carinarnicu, osim prema članovima porodice Branković, imali obaveze i prema crkvenim prihodima (bir, vrhovina, pomen). U tom pravcu, raguzanski vlastelin Nikola de Sorgo (Nicola de Sorgo) i braća Matko (Matcho) i Paskval (Pasqual), koji su krajem dvadesetih godina XV veka držali prištinsku carinarnicu, obavezali su se i za "Bir i bral po zemlji".¹⁷ 

Početkom XV veka Kosovo ponovo postaje poprište bitaka. Ratove je pratila i epidemija kuge. Čim je obaveštena o situaciji na Kosovu, raguzanska Vlada izdaje naređenje da svi građani Raguze koji su došli iz krajeva zahvaćenih epidemijom kuge, kao što su, na primer, Priština i Novo Brdo, moraju odmah da napuste Raguzu. Oni koji se ne bi odazvali naređenju, bili su podvrgnuti kazni koja je iznosila 100 perpera.¹⁸ 

Kao što je gore pomenuto, početkom XV veka Kosovo je zapalo u tešku situaciju. Međutim, i u ovim uslovima, u Prištini i dalje nailazimo na Raguzane. Tokom 1403. godine u Prištini su živela dva vlastelina, Dominikus de Babali (Dominicus de Babali) i Junijus de Sorgo (Junius de Sorgo), koji su trgovali srebrom na relaciji Priština–Raguza.¹⁹ 

Raguzanska kolonija u Prištini prema brojkama

Činjenica da je broj Raguzana u Prištini bivao sve veći, kao i interesovanje raguzanske Vlade za prištinsku koloniju, dokazuje se podacima iz dokumenta koji nosi datum 18. mart 1409. godine. Iz sadržaja ovog dokumenta konstatuje se da su se Raguzani žalili kralju Žigmundu (Sigmundu) da je ugarska vojska, tokom jednog napada, spalila Prištinu, kojom prilikom su štetu pretrpeli i raguzanski građani koji su u to vreme živeli i radili u ovom gradu.²⁰ 

Pošto zapisi raguzanskih veća iz godina 1404–1407 nisu sačuvani, teško je govoriti o njihovom prisustvu u Prištini tokom pomenutih godina. Međutim, od 1407. godine, kada počinju da se pojavljuju zapisi o sudskim komisijama, od sada pa nadalje može se na dokumentovan način govoriti o prisustvu Raguzana u pomenutom gradu. Tako 1407. godine u Prištini nailazimo na osam Raguzana. Među njima se najčešće pojavljuje Nikša Miloslalić (Nichxa Milloslaglich); 1409. godine jedanaest, a od njih se najčešće pojavljuje Pribislav Marojević (Pribislao Maroevich); 1410. godine osam, a najčešće nailazimo na Bogoslava Selimbara (Bogoslao Selimbar), Milata Velajenića (Milath Velayenich), Nikšu Miloslalića i Bogana Gripovića (Boganus Gripouich); 1411. godine šest, a najčešće se pominje Radoslav Rendić; 1412. godine šest; 1413. godine jedanaest, među kojima je najživlju aktivnost razvio Matko de Ribica (Matcho de Ribiça).²¹ 

Treba istaći da se od 1413. godine broj Raguzana u Prištini utrostručuje u poređenju sa poslednjim godinama XIV veka i prvim godinama XV veka. U međuvremenu, tokom dvadesetih godina XV veka, raguzanska kolonija u Prištini činila je numerički najveću koloniju na Kosovu. Ovu konstataciju potvrđuje činjenica o imenovanju sudskih komisija za rešavanje sukoba između raguzanskih građana koji su radili i živeli u Prištini. Najbolje istraživačke rezultate u ovom pravcu dali su J. Tadić i D. Kovačević-Kojić.²² Pomenuti istraživači, vršeći istraživanja u Istorijskom arhivu Dubrovnika, posebno listajući požutele stranice knjiga raguzanskog Malog veća i zajedničke knjige dva veća,²³ daju nam ovaj pregled u vezi sa brojem Raguzana u Prištini tokom godina 1414–1453.²⁴ 

1414 / 39

1415 / 33

1416 / 41

1417 / 69

1418 / 74

1419 / 79

1420 / 97

1421 / 74

1422 / 113

1423 / 145

1424 / 157

1425 / 139

1426 / 144

1427 / 117

1428 / 122

1429 / 115

1430 / 47

1431 / 57

1432 / 44

1433 / 118

1434 / 124

1435 / 140

1436 / 176

1437 / 208

1438 / 218

1439 / 133

1440 / 109

1441 / 35

1442 / 97

1443 / -

1444 / 11

1445 / 107

1446 / 104

1447 / 51

1448 / 80

1449 / 17

1450 / 33

1451 / 19

1452 / 15

1453 / 6

Iz gornjeg pregleda primećuje se da broj Raguzana raste u velikim razmerama od 1422. godine. Od tog vremena, izuzev godina 1430, 1431. i 1432, u Prištini stalno nailazimo na više od stotinu Raguzana. Godine 1437. dvesta osam, dok 1438. godine dvesta osamnaest.²⁵ 

Važan faktor u vezi sa kolebanjima broja Raguzana u Prištini, od dvadesetih godina pa do njenog pada, bili su osmanski pohodi. Naša konstatacija je povezana sa činjenicom da je pad Smedereva 1439. godine uticao na smanjenje broja Raguzana u severnim delovima Srpske despotovine. Međutim, pošto južni delovi despotovine još uvek nisu bili ušli pod osmansku vlast, raguzanske kolonije su još uvek oživljavale u ovim krajevima. To se primećuje posebno po prisustvu Raguzana u Prištini tokom 1439. i 1440. godine. Godinu dana kasnije, nakon što su Osmanlije zauzele Novo Brdo, raguzanska Vlada je, zbog nastale situacije, naredila svojim trgovcima da više ne odlaze u ovaj grad i u druge gradove koji su pali pod osmansku vlast. Zbog pomenutih uslova, Prištinu retko nalazimo u odlukama Malog veća iz 1441. i 1442. godine. Ovakvo stanje nije trajalo dugo, budući da je raguzanska Vlada već 1442. godine dobila nove privilegije od sultana, o kojima je odmah obavestila svoje trgovce u Novom Brdu, Prištini i Rudniku.²⁶ 

Privremeno zauzimanje Prištine od strane Osmanlija izazvalo je određene prepreke, ali nije prekinulo ekonomski razvoj Prištine. Raguzanska delatnost u ovom gradu počela je ponovo da oživljava nakon što je Đurađ Branković sklopio sporazum sa Osmanlijama. Nakon obnove Srpske despotovine, 1445. godine, broj Raguzana u Prištini bio je isto onoliko veliki kao i ranije. Međutim, naredni događaji pokazali su da je takva situacija bila momentalna i privremena.²⁷ 

Nakon detaljnih istraživanja u knjigama odluka raguzanskog Malog veća, istraživač D. Kovačević-Kojić konstatovala je da je raguzanska kolonija u Prištini tokom godina 1414–1433. brojala 1.413 članova. Treba istaći da su u ovu sveukupnu cifru ušli samo oni Raguzani koji su imali neku sudsku tužbu. Drugi, koji nisu imali takve slučajeve, nisu obuhvaćeni pomenutim brojem. Dakle, broj Raguzana u Prištini bio je sigurno veći od pomenute cifre, što je rezultat do kojeg je došla D. Kovačević-Kojić na osnovu sačuvanog arhivskog materijala.²⁸ 

Boravak Raguzana u Prištini bio je različit. Pretežni deo članova, oko 930, srećemo samo u prolazu, jer na takve Raguzane nailazimo samo po jedanput. Kao što je gore pomenuto, u prvoj polovini XV veka Priština je bila veliki trgovački centar, stoga je prolazak Raguzana kroz ovaj grad bio veoma veliki. Otuda možemo konstatovati da mnogi Raguzani koji su prošli ili boravili kratko vreme u Prištini uopšte nisu evidentirani. Sa druge strane, ima onih koji su duže vreme bili vezani za grad i, kao takvi, boravili u Prištini po jednu, dve, tri, četiri i više godina.²⁹ U tom pogledu nisu bili retki oni Raguzani koji su u Prištini boravili zauvek ili sa malim prekidima. Iz arhivskih podataka se primećuje da je broj Raguzana koji su delovali i živeli duže vreme u Prištini bio prilično veliki, a to odražava ova numerička tabela:

Godine boravka / Broj Raguzana

6 / 9

7 / 8

8 / 5

9 / 4

10 / 9

11 / 7

12 / 7

13 / 7

14 / 5

15 / 10

16 / 9

17 / 4

18 / 3

19 / 9

20 / 2

21 / 5

22 / 5

24 / 5

25 / 1

26 / 5

28 / 5

29 / 1

31 / 1

32 / 3

33 / 1

Kao što se vidi iz tabele, u Prištini je 10–20 godina živelo šezdeset sedam Raguzana; u međuvremenu, 20–30 godina dvadeset pet; preko trideset godina pet Raguzana (Matheo de Crose, Michele de Crose, Nikša Vaseoković, Srgj Radosalić i Nikola Pripko Radulinović).³⁰ 

Znamo da su raguzanski vlastelini bili povezani uglavnom sa onim trgovačkim i rudarskim centrima koji su im bez sumnje nudili velike koristi. Kada se uzme u obzir ova činjenica i podatak da je u Prištini svake godine boravilo po nekoliko raguzanskih vlastelina — u godinama 1414–1453. boravilo je ukupno 113 raguzanskih vlastelina — sam po sebi proizilazi zaključak da je Priština predstavljala centar od velikog značaja za Raguzu. U prvoj polovini XV veka u Prištini su živeli članovi nekoliko vlastelinskih porodica, kao što su, na primer, iz porodice Sorgo: Nixa A. de Sorgo, Damian J. de Sorgo, Pasqual J. de Sorgo, Jacomo A. de Sorgo, Jacomo J. de Sorgo, Johannes J. de Sorgo, Metheo de Sorgo, Mecthele de Sorgo i Petre de Sorgo; članovi porodice Gondola: Benedicto de Gondola, Damian de Gondola, Fredericho de Gondola, Junius J. de Gondola, Jacomo de Gondola, Johannes M. de Gondola i Nicola de Gondola; članovi porodice Crosio: Metheo i Michele M. de Crose, Marinus J. de Crose, Marinus i Andreas de Crose; članovi porodice Georgio (Yorzi): Nicolaus J. de Georgio, Damian J. de Zorzi, Aloui J. de Zorzi, Sigismundo de Zorzi i Johannes M. de Georgio; i članovi porodice Martinussio: Junii N. de Martinussio i Martinus N. de Martinussio.³¹ 

Albansko plemstvo u srednjovekovnoj Prištini i društveni život Raguzana prema savremenim testamentima

Tokom prve polovine XV veka u Prištini je živelo nekoliko članova plemićke albanske porodice Tani iz Ulcinja. U ovaj grad ovi vlastelini su došli iz Raguze. Prema prepisci između raguzanske Vlade i Kima Tanija, Raguzani ovog potonjeg nazivaju "naš poštovani građanin".³² Mak Tani (Mak Tani) je prvi član porodice koji je došao u Prištinu (1414–1426), a zatim su došla i njegova deca: Marini (1424. godine, pa ponovo u godinama 1433–1448), Štjefni (1442, 1446, 1447), Gjoni (1445) i, najpoznatiji među njima, četvrti brat Kimo, koji je u Prištini živeo četrnaest godina. Tokom vremena svog boravka u ovom gradu, biran je u sudske komisije 130 puta.³³ 

Sa tržištem Prištine bili su povezani i članovi plemićke porodice Čobogo (Cobogo), poznati raguzanski trgovci. In njihovoj trgovačkoj knjizi često se pominje Nicola T. de Glavato, koji je živeo u Prištini u godinama 1415–1442. Poznati trgovci iz porodice Čobogo snabdevali su se preko ovog trgovca srebrom kupljenim u Prištini i odavde su ga, u većini slučajeva, prodavali u Veneciji.³⁴ 

Listajući raguzanski arhivski materijal, nailazimo i na Raguzane koji su sastavili svoje testamente u Prištini. Takvi dokumenti daju zanimljive podatke, pa stoga imaju veliku vrednost za poznavanje prošlosti Prištine. Raguzanski testamenti sastavljeni u Prištini isključivo daju podatke o imovini sastavljača testamenata, izraženoj u posedu neobrađenog srebra i gotovog novca. Takođe se u testamentima pominju različiti nakit, predmeti od srebra, oružje, tkanine iz Vičence, turske torbe, ugarski tekstil, kućni nameštaj, odeća i muzički instrumenti, kao što je, na primer, tolombas (tollombaz - bubanj). Prema seriji Testamenta Notariae Istorijskog arhiva Dubrovnika, u Prištini nailazimo na ove raguzanske sastavljače testamenata: Predoiuich Bratoslao,³⁵ Mergeuich Vochossau,³⁶ Bogdanoich Radiuoy,³⁷ Vocemilich Radossau,³⁸ Miomanoouich Michaz,³⁹ Vitchouich Jacob,⁴⁰ Perchouich Milat,⁴¹ Boghasaolich Bosidar,⁴² Jacobus filius de Giuicho leuaia decto Brodarouich.⁴³ Bilo je i Raguzana koji su u Prištini imali nepokretnu imovinu, kao što se, na primer, iz testamenta Petra de Bratoslao primećuje da je imao dve kuće, koje je prodao Raguzaninu Georgiju de Lucijusu (Georgio de Lucius).⁴⁴ Kuću u Prištini imao je i Raguzanin Jakša R. Prvanović (Jachxa R. Prvanouich).⁴⁵ Radosav Vučemilić, pak, u svom testamentu sastavljenom u Prištini,⁴⁶ donosi zanimljiv podatak koji vredi istaći — da je svaki raguzanski trgovac koji je delovao na Balkanskom poluostrvu posedovao osmanski novac.⁴⁷ 

Kako bi ostvarili svoje interese, raguzanski trgovci koji su živeli i delovali u Prištini često su dolazili u međusobne sukobe u vezi sa trgovačkim transakcijama. Takve sukobe rešavali su raguzanske sudije i konzuli izabrani od strane članova dotičnih kolonija. Bilo je i takvih slučajeva kada su raguzanski građani dolazili u sukob sa sugrađanima i u tim slučajevima angažovali osmansku administraciju. U jednoj takvoj situaciji našao se Raguzanin Franko Kamarić (Francho Camarich), koji se čak odrekao hrišćanske vere i primio islam. Godine 1421. Franko je predao kadiji u Prištini tužbu podignutu protiv Marinusa de Sorga. Prema tužbi, koju je dve godine kasnije pokrenuo u Raguzi, Franko Kamarić je uspeo lažima da ubedi turskog kadiju u Prištini, koji je osudio Marinusa de Sorga da plati kaznu u iznosu od 48 litara srebra. Marinus je morao da plati i iznos od 32 litre srebra koliko je bilo potrebno da bi bio pušten iz zatvora. Iako je Marinus predložio Franku da svoj spor iznesu pred raguzanski sud, Franko nije pristao, jer je vrlo dobro znao da sa lažima neće dobro proći u Raguzi, te je pokrenuta tužba protiv Franka Kamarića, ne samo zato što je oštetio Marinusa Sorga, već i zato što je postupio "contra ius et iustititiam ac statuaa et ordines Ragusii" (protiv prava i pravde, i statuta i poretka Raguze).⁴⁸ 

U jednoj tuči koja se dogodila u Prištini između dva Raguzanina, kao svedok se pominje izvesni Nikola Tivarasi (Nikollë Tivarasi). Iz Bara (Tivara) bili su i Jak Čentivaliu (Jak Centivaliu, 1421, 1423, 1424) i Pjero Pičiković (Pjero Piçikoviq, 1442). U to vreme srećemo u Prištini i dvojicu Kotorana, Pjerka de Basa (Pierco de Baso, 1426) i Ratka de Basa (Ratco de Baso, 1427, 1428), kao i Ratka Spanija (Ratcho Spani), zlatara iz Drishta.⁴⁹

Sukobi između Raguzana u njihovim kolonijama dobijali su u pojedinim slučajevima široke dimenzije, posebno kada su se u njih mešale i Osmanlije. To najbolje ilustruje ovaj podatak: 1440. godine, kada je u Prištinu trebalo da dođe turski izaslanik Isa-beg, trojica Raguzana — monah Stjepko Radulinović, Nikša Nemanjić i Bogeta Milovanović, za koje nema podataka da li su zaista bili imenovani da se staraju o raguzanskoj koloniji u Prištini — dogovorili su se međusobno da za svečani doček turskog izaslanika Isa-bega angažuju sve Raguzane koji su u to vreme radili u Prištini. Kasnije su ova trojica Raguzana izjavili da su tako postupili kako bi sačuvali svoju imovinu. Drugi su ih, pak, optuživali kao saradnike Osmanlija, a optužba je bila usmerena posebno protiv Bogete Milovanovića jer je organizaciju svečanog dočeka uradio u dogovoru sa turskim izaslanikom.⁵⁰ U optužbama raguzanskih trgovaca iz prištinske kolonije protiv trojice svojih sugrađana, posebno je naglašavano naređenje Stjepka Radulinovića, Nikše Nemanjića i Bogete Milovanovića, prema kojem svi Raguzani koji nisu izašli na svečani doček moraju biti kažnjeni sa po pet perpera. Bogeta Milovanović je tražio po pet perpera i od Raguzana koji uopšte nisu bili obavešteni o organizovanju dočeka. Prema ovim divergentnim izjavama, raguzanski sud u Raguzi našao se pred teškim zadatkom, jer nije bilo lako utvrditi koja strana govori istinu. Iako je raguzanska Vlada preduzela kaznene mere protiv autora sukoba i angažovala se u različitim oblicima kako bi se sprečili takvi slučajevi, osmanska mešanja su dovela do toga da pojedini sukobi među Raguzanima u njihovim kolonijama dobiju još veći zamah.⁵¹ 

Kontakti Raguzana sa Osmanlijama u Prištini, period posle 1440. godine

U nastaloj situaciji, raguzanska Vlada je počela da gubi kontrolu nad svojim trgovcima u kolonijama na Kosovu. Pojedini raguzanski trgovci, posebno oni iz Prištine, sklapali su samostalne sporazume u vezi sa carinom i visinom carinskog plaćanja. Nakon pada Srpske despotovine, u njenim južnim delovima vladao je tadašnji namesnik Skoplja Isa-beg, sa kojim su Raguzani iz Prištine, u junu 1440. godine, odmah stupili u kontakt i sklopili sporazum u vezi sa carinama, kao i uticali na to da on pošalje jednog svog izaslanika u Raguzu. Međutim, u avgustu ove godine, raguzanski trgovci su dobili oštar i izričit odgovor u kome se navodilo da ne smeju da se mešaju u nadležnosti raguzanske države. Ova mešanja raguzanskih trgovaca raguzanska Vlada, pak, karakteriše kao štetna i bez perspektive.⁵² 

Međusobni sukobi raguzanskih građana ostavili su tragove u arhivskim knjigama, koje isključivo sadrže materijale u vezi sa žalbama koje su dolazile iz mesta van Raguze (Lamenta de foris). Na takve žalbe nailazimo uglavnom početkom četrdesetih godina XV veka. Iz njih se primećuje da su Raguzani pljačkali svoje sugrađane, a Osmanlije korumpirali. Uz pomoć Osmanlija, pojedini Raguzani nisu imali poteškoća da zatvaraju svoje sugrađane i potom im konfiskuju imovinu. Takvi Raguzani su svoje sukobe rešavali uz pomoć osmanskog kadije. U međuvremenu, nakon suđenja, obično je vršena konfiskacija imovine osuđene strane. U zamku svog sugrađanina upada i sveštenik Stjepko Radulinović, protiv koga je tužbu podneo Radivoje Radovanov. Nakon suđenja, Turci su mu konfiskovali imovinu.⁵³ 

Sukobi između raguzanskih građana i mešanje osmanske administracije u njih direktno su uticali na destabilizaciju situacije u raguzanskim kolonijama tokom tridesetih godina i dalje, sve do pada Kosova pod osmansku vlast. Ovakva konstatacija povezana se sa činjenicom da tokom ovog vremenskog intervala nailazimo na niz sukoba između Raguzana i Osmanlija. Već 1426. godine zabeležen je sukob Raguzana sa Osmanlijama. Te godine je Murat II prodro u Srbiju i ovaj osmanski pohod bio je praćen pljačkama i zloupotrebama. Baš te godine raguzanski vlastelin, Petar Pucić (Petar Puciq), putovao je sa jednim karavanom u pravcu Novog Brda i Prištine. U mestu Uglar od karavana se odvojilo nekoliko trgovaca koji su otišli u Prištinu sa ciljem da plate predviđenu carinu. Petar je, pak, sa nekoliko sluga ostao da se stara o robi. Međutim, ubrzo je na to mesto stiglo osam Turaka koji su tražili so. Pošto nisu našli ovaj artikal, vezali su Petra Pucića i opljačkali mu kesu sa deset dukata, nešto dinara (novac porodice Balša), što je vrednost koja je dostizala iznos od 25 perpera, kao i 3 drahme akči. Potom su Petra odveli u Prištinu i pustili ga iz zatvora nakon što je za njega plaćen otkup od 1.000 akči.⁵⁴ 

U martu 1430. godine, nakon pada Soluna, Murat II je, zajedno sa beglerbegom Rumelije, otišao u Epir. U to vreme sandžakbeg je izvršio invaziju na Albaniju, kojom prilikom je zauzeo nekoliko gradova Đona Kastriota i zemlju Tanuša Dukagjinija: u ovoj situaciji, raguzanski izaslanici su dobili zadatak da razgovaraju sa Isa-begom u vezi sa albanskim carinama. Prethodno su se angažovali u Prištini kako bi pronašli raguzanskog trgovca koji ima iskustva sa albanskim carinama i otišli zajedno sa njim kod Isa-bega da podnesu zahtev za smanjenje carine, pravdajući se da će se u novim uslovima oživeti trgovina, dok bi profiti Isa-bega bili veći. Raguzanska delegacija je stigla u Skoplje 3. oktobra 1430. godine. Međutim, Isa-beg je odbio njihove zahteve pod izgovorom da ne sme ništa da preduzima bez saglasnosti sultana. ⁵⁵ 

Pojedini raguzanski trgovci bili su orijentisani i sarađivali su sa osmanskim trgovcima. Osim takvih podataka i onih u vezi sa osmanskim obavezama, nailazimo i na podatke o Raguzanima kao dužnicima Turaka. Osmanlije kao poverioci se uopšte nisu plašili za isplate, budući da je u ovim krajevima vlast bila u njihovim rukama. Tako je, zbog nevraćanja duga, Turčin Đorman (Gjorman) 1436. godine zatvorio Pjerka, sina Stana Ilića, koji je ostao u zatvoru sve dok jedan njegov sugrađanin nije platio otkup.⁵⁶ 

Raguzanski trgovci koji su radili u Prištini, nakon što su obavešteni o hapšenjima i konfiskacijama 1441. godine, preduzeli su neke mere da sakriju imovinu. Prilikom hapšenja Osmanlije su sprovodili istrage, tražili priznanja, teško ih tukli. U ovim uslovima Raguzani su počeli da pričaju, da prokazuju jedni druge. To je dovelo do otvaranja sudskih procesa u Raguzi. U vezi sa ovom osmanskom praksom, nailazimo na konkretan slučaj koji se dogodio u Prištini. Tako su tokom 1441. godine ovde stigla dva Raguzanina, Božičko Čifuti (Bozhiçko Çifuti) i Đurko Dunavić (Gjurko Dunaviqi). Božičko je, uplašen pretnjama, priznao stvari koje je prihvatio i sam Đurko.⁵⁷ 

U aprilu 1442. godine raguzanska Vlada je obavestila svoje trgovce koji su radili u Novom Brdu, Prištini i Rudniku o mirovnom sporazumu sa sultanom, prema kojem se privileguju raguzanski trgovci.⁵⁸ 

Godine 1444, nakon obnove Srpske despotovine, oblast Brankovića je i dalje ostala pod osmanskim režimom. U jednom slučaju Raguzani su uputili molbu Đurđu Brankoviću da svojim autoritetom utiče kod turskog namesnika kako ne bi ometali raguzanski uvoz iz Prištine. Iz izjave pomenutog despota primećuje se da on nije mogao ništa da promeni, pošto je njegov otac, Vuk Branković, imao posebne obaveze prema sultan: "tromento non po, ezzeto che non servir e stare alli luy alpatti havuto con lo imperador turco (1445)" (stoga ne može, osim služiti i držati se njegovih pakata sklopljenih sa turskim carom). U nastavku izjave se kaže da je morao da se pridržava principa sporazuma zaključenog u avgustu 1444. godine. U martu 1445. godine, u vezi sa novinama koje je turski namesnik uveo u prištinsku carinarnicu, Raguzani su mu još jednom podneli zahtev da preduzme nešto za ostvarivanje njihovih zahteva. Međutim, Đurađ Branković, kao i prethodne godine, nije preduzeo ništa.⁵⁹ 

Početkom pedesetih godina, Raguza se potčinila pritisku hercega Stefana i Osmanlija.⁶⁰ Raguzanski trgovci koji su delovali na Balkanskom poluostrvu postali su plen Osmanlija, pošto nisu mogli da se odbrane, dok raguzanska Vlada nije pristajala da plaća harač. U januaru 1455. godine jedan izaslanik je doneo Isa-begu pismo kojem je priloženo i pismo raguzanskih trgovaca koji su živeli i radili u Prištini. U međuvremenu, u aprilu ove godine, u Raguzi nailazimo na izaslanika Isa-bega Evrenoza, koji je došao da iznese neke zahteve na koje je Malo veće moralo da odgovori. Od tog vremena u raguzanskom Senatu je stalno iznošeno pitanje "super salvoconductu impetrando ab impreratore Turchorum pro mercatoribus nostris" (u vezi sa dobijanjem zaštitnog pisma/pratnje od cara Turaka za naše trgovce), koje je najpre suspendovano, a potom ostalo nerešeno.⁶¹ 

Raguzanski trgovci iz Prištine često su dolazili u sukob sa onima iz Novog Brda, bilo kao optuženi ili optužitelji. Ponekad je, nakon odluka Malog veća, prilikom imenovanja sudskih komisija predviđena mogućnost da se zainteresovane strane nađu (sretnu) u Prištini i u Novom Brdu. Razlikovala se samo sudska komisija sastavljena od raguzanskih vlastelina u oba ova trgovačka centra ponaosob.⁶² 

U avgustu 1435. godine raguzanska Vlada je imenovala za "oficiales" (službenike) trojicu raguzanskih vlastelina koji su živeli u Prištini i naredila im da odu u Novo Brdo sa ciljem da sprovedu istragu u vezi sa žalbom Paskvala M. de Gozea (Pasqual M. de Goze) protiv raguzanskog plemstva iz Novog Brda, koji su mu opljačkali izvesnu količinu srebra.⁶³ Sa ove tačke gledišta nalazi se nekoliko Prištinaca u knjizi raguzanskog trgovca M. Lukarevića, koji je živeo i radio u Novom Brdo. U knjizi dužnika M. Lukarevića nalazimo Prištince: Huana Čonšija (Juan Cchonxi),⁶⁴  Iachomo de Proculi⁶⁵ i Pauao Vuchadinouich.⁶⁶ 

U nekoliko slučajeva, na prištinskom trgu Raguzane nailazimo i kao trgovce robljem. Godine 1421. dva raguzanska trgovca, Benedictus q. Mathei de Schierye de Prato i Nicola q. Tuertchi Glauich, dogovorili su se o prodaji Bosanke Milice, desetogodišnje robinje, koja je kupljena za 10 dukata od osmanskih trgovaca u Prištini.⁶⁷ U vezi sa kupoprodajom robova u Prištini nailazimo i na jedan slučaj 1442. godine. Ove godine Raguzanin Živko Ratković (Ziulcus Ratcouigh) podneo je tužbu protiv sugrađanina Bogete Pribisalića (Boghetta Pribisaligh), koji je u Prištini (dicens quod cum ipse Bogheta veniret in Pristina) oteo Helenu, robinju Turčina Oruča (Ipse deduxit unam slavam cuiusdam Teucri nomine Oruc et nomen sclave est Helena). Iz tog razloga Osmanlije su zatvorile Živka Ratkovića, koji je morao da plati za ovu robinju 700 perpera.⁶⁸