*Ovo je ažurirana verzija starijeg članka: Porodica Đinoli i Prištinski pašaluk.

Porodica Đinoli uživala je ugled jedne od najvažnijih vladarskih porodica na Kosovu, poznata po svojoj vodećoj ulozi u Prištini i okolnom regionu. Uprkos njihovom istorijskom i političkom uticaju tokom osmanskog perioda i kasnije, strukturisani napori da se analizira i dokumentuje njihovo nasleđe bili su retki sve do danas. Svrha ovog članka je da doprinese tom cilju. Oslanjajući se na dostupne arhivske podatke, prvenstveno iz osmanskih izvora koji su nedavno deponovani u Arhivu Prištine, ovaj rad pokušava da pruži potpuniju sliku razvoja događaja koji su uticali na položaj porodice Đinoli u regionu. Dokumentacija nam omogućava da rekonstruišemo istorijsku trajektoriju porodice, osvetljavajući kako njihove slavne periode, tako i izazove sa kojima su se suočavali. Pored osmanskih arhivskih izvora, studija se oslanja na nalaze naučnika koji su se bavili ovim pitanjima i preispituje ih, nudeći tako slojevitu perspektivu o aktivnostima porodice Đinoli kroz različite generacije.¹ 

Poreklo i uspon

Prema sopstvenim opisima porodice, Đinoli vode poreklo iz oblasti Kukeša i pripadaju plemenu Krasnići.²  Kako ćemo videti u nastavku, ovaj narativ je podržan i u najmanje jednom arhivskom dokumentu. Međutim, ne slažu se svi naučnici lako da je to cela istina. Hipoteze o poreklu porodice variraju; neke čak datiraju iz mnogo ranijih vremena — iz 15. veka — iako arhivski dokumenti ne omogućavaju kontinuiranu rekonstrukciju hronološke trajektorije.³  Jedna takva tvrdnja pretpostavlja da porodica vodi poreklo iz Novog Brda, dok druga ukazuje na Hercegovinu. Pošto predložene hipoteze još uvek traže dokumentarne dokaze, nećemo dublje zalaziti u ovo pitanje.⁴  Ovo je posebno zbog toga što grupa osmanskih dokumenata među onima koji su nam na raspolaganju, kao što je pomenuto, jasno ukazuje na poreklo „iz Gore“. U međuvremenu, što se tiče druge dve hipoteze, uprkos svim našim naporima, nismo pronašli ništa novo što bismo mogli dodati onome što su dotični autori već naveli.

Pismo Maliq-paše Đinolija iz 1795. godine.

Najstariji član porodice prepoznat u osmanskim arhivskim dokumentima je Hisrev, sin Đina, ili Činoglu (Cinoğlu) u osmanskim i turskim izvorima, koji se u nekim slučajevima pojavljuje i kao sin Đina Alije ili Ali Đinzadesa.⁵  Ko bi mogao biti Đin, predak porodice, teško je reći sa podacima koji su nam trenutno dostupni.⁶  Turski enciklopedista M. Süreyya pominje albanskog bega po imenu Đin Aliju na prelazu iz 17. u 18. vek, koji se proslavio služeći kao mutasarif Hercegovine.⁷  Na osnovu ovog enciklopedijskog zapisa, srpski istoričar Šešum je, ušaavši u trag ovom liku, pružio dalje detalje o njegovom životu. Ovaj naučnik ga postavlja upravo kao osnivača dinastije Đinoli.⁸  Međutim, Šešumova hipoteza o poreklu Đinolija, koliko god da je ovaj naučnik precizan u svojim drugim istraživanjima, ostavlja dva glavna problema nerešena.

Prvo, vezu između Đin Alije iz Hercegovine i Đin Alije koji se pojavljuje u Prištini početkom 18. veka. Potonji je, između 1701. i 1702. godine, a zatim ponovo od 1709. do 1714. godine, bio zakupac rudnika u oblasti Prištine i Vučitrna.⁹  Veze između ovog vlasnika rudnika i Đin Alije iz Hercegovine nisu dokazane; Šešum ih samo pretpostavlja. Ove veze postaju posebno problematične zbog činjenice da je Hercegovac bio zatvoren u Veroni 24. juna 1690. godine, i od tada se o njegovoj sudbini ništa više ne zna.¹⁰  U međuvremenu, Đin Aliju iz Prištine nije poznat pre 1702. godine. Sa druge strane, kroz osmanske dokumente donete u Prištinu nemamo detaljnije podatke o Đin Aliji. Potonji se, kako je navedeno, pominje samo kao prezime za Ibrahim-pašu Đinolija.

Drugi problem u Šešumovoj hipotezi pojavljuje se u još problematičnijoj direktnoj vezi između Đin Alije iz Prištine i dobro poznatog Maliq-paše.¹¹  On uopšte ne pominje pashu koji su bili između njih, a koje bi, ako ni zbog čega drugog, trebalo tražiti iz hronoloških razloga. Kao deo ovog problema, Šešum uopšte nije svestan Hisrev-paše, koji se u dokumentima kasnijih potomaka pojavljuje kao osnivač dinastije. Njegova studija, koliko god bila važna i vredna, praćena je previdima kao što je: „Maliq-paša je sin Ibrahim-paše Đinolija“,¹²  kada u stvari osmanski arhivski podaci, kao što ćemo videti, jasno objašnjavaju da je Ibrahim-paša zapravo bio Maliqov (stariji) brat.¹³ 

Osmanski arhivski podaci o ovoj dinastiji, barem oni koje smo do sada uspeli da pregledamo, ne pokazuju nikakve tragove pre sredine 18. veka. Najstariji dokaz potiče iz dokumenta iz 1763. godine, u kome se navodi da je Mustafa, sin Hisrev-bega Đinolija, izabran među uglednike (ajane) grada.¹⁴  In istom pismu o imenovanju pominju se i izvjesni Sejdi Sabedini i Ibrahim-paša; to zapravo mogu biti Mustafina dva brata i drugi Hisrevljevi sinovi, koji se, kao što ćemo videti, često pojavljuju u dokumentima. Deceniju kasnije, 1774. godine, ponovo se pominju u obliku „Hisrevbejzade Mustafë Beu, Said Babedin Efendiu, i Ibrahim Pasha“.¹⁵  Da su braća, bolje je objašnjeno u dokumentu iz 1785. godine, gde se eksplicitnije navodi da su Prištinom vladali „Ibrahim-paša, sin Hisrevov, sa svojom braćom Mustafom i Jahjom, i sa visokim zvaničnikom Saidom“. U jednom od pisama stoji da je njihov otac, Hisrev, bio komandant Gore, „mesta odakle je i porodica došla“.¹⁶  Jašar-paša Đinoli, Maliqov bratanac, navodi u svojoj vakfijami (zakladnoj povelji) napisanoj 1836. godine da mu se deda zvao Hisrev Đinoli, što dodatno potvrđuje beleške iz pomenutog dokumenta.¹⁷  Prema arhivskim zapisima, čini se da je Ibrahim bio vođa porodice sa titulom paše najmanje od 1774. godine.¹⁸  U međuvremenu, Said (na drugim mestima Ahmet Said) mora da je sam Ahmet Bahtijari, otac Jašar-paše, koji je držao visoku državnu funkciju. Moguće je da se ovo odnosi na ličnost koja se u dva navrata pojavljuje kao neka vrsta direktora poštanske organizacije u Prištini, 1770. i 1782. godine.¹⁹ 

Ibrahim-paša Đinoli je brzo naišao na granice svoje moći naspram Visoke Porte, jer se o njegovom izgnanstvu u Goru raspravljalo već 1775. godine, iako takva odluka nikada nije primenjena.²⁰  U februaru 1784. godine pojavljuje se i kao branilac Niške tvrđave,²¹  što ukazuje na konsolidovanu moć. Međutim, u septembru iste godine optužen je da je, kao vođa „albanskih pobunjenika iz Ljapa i Golaka“, napao i opljačkao mnoga preduzeća u Prištini, Vučitrnu i Dukagjinu.²²  Iste optužbe se nastavljaju do jula sledeće, 1785. godine.²³  U julu 1792. godine objavljena je njegova smrt.²⁴  U međuvremenu, sa nadgrobnih spomenika u Gnjilanu saznajemo da je njegov brat Ahmet (Said) Bahtijari umro u Gnjilanu 1800. godine, a drugi brat Mustafa 1811. godine.²⁵  Rašit Đinoli je umro 1796. godine, zajedno sa svojim bratancem Sylejmanom.²⁶  Maliq je jedini brat koji je doživeo sledeći vek.

Maliq-paša Đinoli (oko 1760–1824)

Najpoznatija ličnost porodice Đinoli je nesumnjivo najmlađi brat, Maliq. Mora da je rođen u Prištini oko 1760. godine, iako tačni podaci o njegovom rođenju još nisu pronađeni.²⁷ U arhivskim zapisima se prvi put pojavljuje 1785. godine, pored svog brata Ibrahima i ostale braće Mustafe, Rašida i Jahje.²⁸  U nizu pisama u leto te godine (jun–jul), Maliq i njegova braća optuženi su za pljačku i progon u oblastima Gore, Dukagjina, Vučitrna i Prištine. Kao što je ranije pomenuto, braća su, pod vođstvom najstarijeg brata Ibrahima, bila na čelu veće grupe pobunjenika iz Ljapa i Golaka.²⁹  Napadi albanskih kačaka i razbojnika u prištinskom okrugu pominju se i 1788. i 1789. godine, ali se u ovim pismima ne pominju imena. Manje-više u to vreme, 1789. godine, prvi put se srećemo sa njim sa titulom paše, u vreme kada je njegov brat Ibrahim još uvek bio glavni vođa porodice.³⁰ 

Držeći ovaj carski čin, od 1792. godine nadalje, nakon bratovljeve smrti, on je de facto vladao Prištinskim sandžakom, pod čijom su upravom bili i Artana (Novo Brdo) i Vučitrn. S vremena na vreme bio je i vođa Skopskog sandžaka, ali je uvek zadržavao svoje sedište u gradu Prištini.³¹  Budući da je bio najmlađi brat, razlozi zbog kojih je Maliq preuzeo vođstvo porodice nakon Ibrahimove smrti nisu potpuno poznati, ali se čini da su u to vreme njegova braća Mustafa i Ahmet Bahtijari živeli u Gnjilanu, drugom važnom centru u posedima ove porodice.³²  Od tog vremena počeo je da bude poznat i kao Prištinski paša.³³ 

Na početku svog vođstva pod ovom titulom, suočio se sa silom Mahmuda-paše Bušatlije, koji je jedno vreme tokom ovog period (1792) takođe zauzeo Prištinu. Međutim, Maliq je brzo uspeo da povrati svoju upravu. Godine 1800. imenovan je i za mir-i mirana Skoplja, što je bila važna pozicija koja mu je donela moć nad gotovo čitavom teritorijom današnjeg Kosova. Ovo je verovatno period kada je Prištinski pašaluk dostigao vrhunac svog geografskog širenja. Prema Antoanu Vasiju (Antoine Vassy), francuskom vicekonzulu u Prištini, grad je imao uticaj na čitav okolni region, ali ni on sam nije razumeo šta je zvanična granica pašine moći. Prema njegovim rečima, u nekim slučajevima su se čak i Peć, Prizren i Skoplje pominjali kao deo Prištinskog pašaluka.³⁴ 

Maliq je bio aktivni učesnik u ratovima protiv Prvog srpskog ustanka 1804–1813. Godine 1809. učestvovao je u jednoj od glavnih osmanskih bitaka protiv ovog ustanka. Zbog svoje uloge u ovim bitkama često je postajao lik u srpskim pesmama ili hronikama tog vremena.

Negde u to vreme, 1812. godine, pomenuti Antoan Vasi, tokom svog kratkog mandata u ovom gradu, preneo je ovaj prvi utisak nakon susreta sa prištinskim pašom. Ovo je fragment iz prvih dana ovog Francuza u Prištini:

„[o]čekivalo se da paša stigne u Prištinu 27. avgusta. Računajući da ću ga zateći u potpuno dobrom raspoloženju prema meni, rado sam pristao da sa još nekolicinom uzjašem konja i krenem mu u susret. To mi je predložio kapidžibaša Kuršid-beg, rođak Jašar-paše i Maliq-paše. Pratnja na konjima imala je dužnost da jaše ispred Maliq-paše i posmatra trku organizovanu u čast venčanja Jašar-paše. Krenuli smo u 5:30 ujutru, a u 7:00 smo sreli grupu koja je pratila Maliq-pašu. Sjahali smo; pratioci Maliq-paše su se zaustavili. Predstavljen sam gospodaru i počeo sam sa pozdravima, ali on nije ni sačekao da završim rečenicu, već je počeo da govori: 'Dobro, dobro, ali mi je veoma žao što nisam mogao da vam obezbedim smeštaj. Vaše pismo me je stiglo kada sam bio na početku putovanja. Nisam mogao da odložim svoj polazak, ali sam naredio Jašar-paši da vas smesti u naš konak i da se pobrine za sve vaše potrebe tokom vašeg boravka. Inače, vidim da ste stigli, i dobrodošli. Pobrinuću se da nađete kuću, a pošto ćete ovde ostati dugo, viđaćemo se često, i svakog dana sa zadovoljstvom!'“³⁵ 

Vasi je ostao samo tri meseca u Prištini, a njegovi opisi tokom tih nekoliko dana pružaju dobre podatke o konaku porodice Đinoli i o karakteru samog Maliq-paše i njegovog bratanca Jašara.³⁶  Otprilike u isto vreme, drugi Francuz, Pukvil (Pouqueville), zbog svog animoziteta prema ovom paši, odbio je da se sastane sa njim. Zapravo, u beleškama tog vremena, Maliq se često pominje kao oštar i okrutan vođa. Protesti protiv njegove stroge vladavine u Prištini i okolini iz 1821. i 1822. godine su dobro poznati.³⁷  Zbog ovih protesta nakratko je premešten u Sofiju. Ali uz sultanovu pomoć, brzo se vratio u svoj centar u Prištini. U to vreme, iako je bio oslabljen, i dalje je bio poznat kao „duhovni vođa“ Gege, kako se navodi u pismu iz 1822. godine:

„Razmatramo imenovanje Maliq-paše, koji je sada mutasarif Ičela, i koji trenutno čuva Sofiju, da bude stavljen pod vašu komandu. Možda ga možete poslati u Moreju dajući mu vojnike i pomoć. Iako trenutno nije veoma moćan, on se ipak smatra duhovnim vođom (ahi baba) gegejskih paša, te bi tako, ako dođe pod vašu komandu, postao instrument za aktiviranje više gegejskih paša.“³⁸ 

Godinu dana nakon završetka ove epizode sa protestima, umro je 19. decembra 1823. godine pod nepoznatim okolnostima.³⁹  Nekadašnji srpski konzul u Prištini, Todor Stanković, u nekim od svojih kasnijih memoara zabeležio je da se Maliqova krvava košulja „iz vremena kada je ubijen“ još uvek čuvala u kući porodice Đinoli.⁴⁰  Stara sahat-kula u gradu, koja je nekada stajala u blizini Čaršijske džamije, prema kazivanju stanovnika s kraja 19. veka, pominje se kao objekat čiju je izgradnju finansirao Maliq-paša početkom tog veka.⁴¹ 

Jašar-paša Đinoli (1788–1846)

Što se tiče Jašarovog datuma rođenja, naši jedini podaci potiču od francuskog vicekonzula u Prištini, Antoana Vasija. Mora da je rođen 1788. ili 1787. godine u Prištini.⁴²  Bio je bratanac — sin brata — Maliq-paše. Poznat je po izgradnji Srednje džamije, koja i danas u glavnom gradu nosi njegovo ime. Takođe i po pomoći u izgradnji pravoslavne crkve Svetog Nikole, koja i danas stoji u Prištini.⁴³  Držao je funkciju vladara Prištine, Vučitrna i Novog Brda od 1823. do najmanje marta 1839. godine.⁴⁴  Godine 1831. pridružio se Mahmudu-paši Bušatliji u ustanku protiv Visoke Porte. Ali nakon poraza, vratio se svojoj odanosti sultanu. Vrlo je verovatno da je umro u oktobru 1846. godine,⁴⁵  iako se njegovo ime ne pojavljuje u Prištini na popisu iz 1844. godine.

Do sada se nije pojavila nijedna gravira ili crtež koji prikazuje izgled ovog vladara Prištine, ali postoji fizički opis koji je krajem 19. veka napravio jedan stariji stanovnik grada. Ovde ga predstavljamo u prevodu:

„Jašar-paša je bio nizak, okretan i oštrouman čovek, vitak i plavokos. Kada bi se na nekoga naljutio, počeo bi da liže vrhove svojih prstiju, i svi oko njega bi već drhtali od straha na koga će pokazati prstom da ga obese. Obesio je jednog Srbina samo zbog činjenice da je ovaj čovek, nakon što je paša zabranio podelu zadruga, otišao da se žali kako ne može ostati u zadruzi čak i ako ga obesi. Paša je odmah naredio da se to uradi. Takođe je bio veoma strog paša prema svojoj deci; kada je jednom uveče jednom od njih rekao da sutra ide u Gnjilane poslom, ovaj je krenuo u žurbi, stigavši u Gnjilane usred noći u kuću pašinog rođaka, a kada su ga pitali koji ga je posao doveo u ovu posetu, nije znao da im kaže, već im je rekao da nije smeo da čeka svitanje.“⁴⁶ 

Poslednji prištinski paša: Abdurrahman Đinoli

Kao što je gore viđeno, poslednjih godina zabeležen je određen broj doprinosa u pogledu razjašnjavanja života nekih članova porodice Đinoli, posebno za Maliq-pašu i Jašar-pašu, koji su poznatiji (čak i među istoričarima).⁴⁷  Međutim, čak i u ovim člancima, Abdurrahman, koji dolazi odmah nakon njih kao vođa, pominje se prilično retko. Za njega ne postoji biografski pokušaj, pa ćemo ovde pokušati da uspostavimo neke početne obrise, bez pretenzija da smo iscrpeli sve relevantne izvore. Generalno, ne samo interesovanje već su i arhivski zapisi o njemu ređi nego o njegovoj dvojici prethodnika.

Nismo videli nijedan dokument (među onima koji su nam na raspolaganju) koji dokazuje datum rođenja Abdurrahman-paše Đinolija; međutim, iz posrednih podataka možemo pretpostaviti da je rođen negde oko 1813. godine.⁴⁸  Najmanje tri arhivska dokumenta potvrđuju tvrdnju da je bio sin Jašar-paše, uklanjajući svaku sumnju u tom pravcu. Prvi tragovi ovog paše u spisima tog vremena pojavljuju nam se 1840. godine,⁴⁹  kada je imenovan za kajmakama (vladara) Skopskog sandžaka, sa sedištem u Prištini.⁵⁰  Pouzdano znamo da je obavljao ovu funkciju sve dok nije smenjen 19. jula 1845. godine.⁵¹ 

Izvori su retki iz vremena kada je obavljao svoje administrativne dužnosti. Upravo period o kome govorimo pripada godinama narodnog ustanka (sastavljenog uglavnom od Albanaca) koji je zahvatio gradove od Vranja do Skoplja, uključujući Prištinu, Vučitrn, Kačanik i Tetovo. In ovom talasu previranja, Abdurrahman je i sam bio meta napada pobunjenika, jer je u najmanje jednom od njihovih pisama, između ostalog, traženo njegovo smenjivanje sa mesta vladara Skoplja i Prištine.⁵²  Ima razloga da se veruje da je sultan u početku podržavao prištinskog pašu u ovom sukobu, jer je 7. avgusta 1844. godine odlikovan medaljom za svoj doprinos.⁵³  U međuvremenu, na popisu stanovništva u Prištini iz 1844. godine, njegovo ime se pojavljuje kao stanovnika u mahali Velike džamije, sa izvanrednim godišnjim prihodom za to vreme od 78.602 kuruša.⁵⁴ 

Kao što je navedeno, godinu dana kasnije, nakon što je ustanak već bio ugušen, sultan ga je smenio. Njegovo mesto je nakratko zauzeo izvesni Melek-beg, verovatno iz Kumanova, a zatim Hasan-beg, koji je duži period obavljao dužnost kajmakama Prištine. Sa imenom potonjeg se kontinuirano srećemo od 27. novembra 1846. do 11. decembra 1850. godine, odnosno tokom oko četiri pune godine.⁵⁵ 

Sam Abdurrahman je na kratko vreme, oko godinu dana, postavljen za kajmakama Prizrena, ponovo sa sedištem u Prištini.⁵⁶  Njegovo postavljanje na ovu funkciju je signal da su, uprkos smenjivanju, njegovi odnosi sa centralnom administracijom u Istanbulu ostali dobri.⁵⁷  Postoje indicije da je imao prijateljske veze sa bivšim kajmakamom Prizrena iz porodice Rotaj. Abdurrahman je imenovan na funkciju u Bejrutu 28. maja 1848. godine, gde je služio kao glavni komandant i branilac grada nekoliko godina. Zapravo, čini se da je ovu funkciju obavljao van svog sedišta u Prištini, iako se čini da je njegovo prisustvo u rodnom mestu bilo kontinuirano. Štaviše, tokom nekoliko meseci između jula i decembra 1848. godine, vratio se kao kajmakam Prištine umesto Hasan-bega, ali je ponovo smenjen zbog neposlušnosti u vezi sa nekim poreskim pitanjima. Hasan-begu je ponovo dodeljena ova funkcija.

U junu 1854. godine definitivno je smenjen sa mesta vrhovnog komandanta u Bejrutu. Tokom nekoliko godina nakon ovoga, ne zna se mnogo o njegovoj sudbini; poznato je samo da je 1855. godine podneo zahtev da se vrati u Prištinu kako bi uredio neke stvari u vezi sa svojim imanjima u ovom gradu. Zatim se, iznenada, 1861. godine ponovo pojavljuje kao kajmakam Prištine, pa čak i kajmakam Prizrena u isto vreme. Iz ovog vremena mora da datira važan opis dve engleske putnice koje, između ostalog, govore o njegovom izgledu, jeziku i pripadnosti:

„Odmah po našem dolasku mudir⁵⁸  Prištine poslao je [nekoga] da nam ponudi posetu, a zatim se i sam pojavio, ne kao što je uobičajeno u obliku debelog i masnog Osmanlije, već kao prekaljeni Albanac u zelenom ogrtaču postavljenom krznom. Bio je to naočit starac, srebrnaste kose, sevajućih crnih očiju, bledog tena, i sa izgledom plemenite krvi koji ostavlja utisak da svoju poziciju nije stekao uzdizanjem od kremen-upaljača ili kafedžije. Za nekoliko minuta mudirov pratilac nas je obavestio da njegov pretpostavljeni zaista potiče iz plemenite loze i, pošto smo pokazale živo interesovanje za ovu temu, sam mudir je uzeo reč i rekao nam svoje porodično ime,⁵⁹  dodajući da su svi oni Gege po rasi i da u njihovoj zemlji niko ne govori ni jednu jedinu reč turskog. Tako ohrabrene, nastavile smo da ga pitamo o drugim porodicama Severne Albanije, a posebno da li se slaže sa informacijama konzula Hana da su najveće kuće Ismail-paše i Mahmut Begolija. Rekao je da su [ove porodice] važne, ali da je poslednji potomak jedne od njih stupio u službu sultana, dodajući sa prezirom: 'On je mali dečak sa grbom na leđima' i imitirajući grbavca.“⁶⁰ 

Vredi primetiti izraz da u „njihovoj zemlji niko ne govori ni jednu jedinu reč turskog“, što je nesumnjivo značajan dokaz u vezi sa etničkom pripadnošću porodice Đinoli — bez obzira na njihovu odanost Osmanskom carstvu. Međutim, čini se da Abdurrahman drugi put nije veoma dugo držao funkciju mudira Prištine. Dve godine kasnije, 30. jula 1863. godine, već se pojavio kao imenovani mutesarif na drugom mestu.⁶¹  Mada, sigurno je služio iz Prištine.

Oko 1869. godine izgradio je srednju školu u Prištini. Bio je oženjen ženom po imenu Sanije, i imao je sinove Ziju, Ibrahima, Ali Daniša i Fuada. Tačan datum smrti nije zabeležen među arhivskim dokumentima koji se nalaze u Prištini. U osmanskim dokumentima se poslednji put pojavljuje 1872. godine.⁶²  Ponovo se pojavljuje kao jedan od potpisnika Kararname (odluke) Prizrenske lige u julu 1879. godine, pod imenom Abdurrahman od Siri.